ljubav i vezanost

LJUBAV I VEZANOST

- O odnosima zavisnosti -

---

…

Kada je stigla čežnja, i sa njom osećaj nedostajanja i rastanka, bol je bio toliki da

sam morao da se zapitam: Zašto? Odakle čežnja dolazi? Za čim? Zašto boli? Šta je u

korenu? I odgovori su počeli da dolaze…

...

Čežnja dolazi iz potrebe. Drugi je naša potreba samo kada sami sebi nismo dovoljni, kada imamo osećaj da nismo celi. A to je samo uverenje, misao koju smo negde pokupili, u koju nas je neko, nekad ubedio.

Kako mogu da znam da li je moja čežnja izraz slabosti ili snage? Emocije koje prate čežnju su siguran pokazatelj. Ako je čežnja praćena bolom i težinom, onda dolazi iz slabosti, potrebe, osećaja oskudice, necelovitosti, vezanosti, straha… Ako je praćena radošću i lakoćom – onda dolazi iz snage, celovitosti, obilja, slobode, ljubavi, želje za davanjem…

*

Dokle god moja sreća zavisi od tebe i tvog emotivnog odgovora na moje davanje tebi – ja nešto tražim od tebe – moje davanje nije bezuslovno, već je ono (svesna ili nesvesna) trgovina – moja investicija u ono što mislim da mogu od tebe da dobijem, moja investicija u zadovoljenje moje potrebe kroz tebe. Moja potreba je: ljubav, prihvatanje, pažnja, osećaj ispunjenosti, toplina dodira, intime, osećaj važnosti, vrednosti i sigurnosti – i ako to ne dajem sebi, ako ne uzimam iz Izvora – ja posežem za tim spolja – tražim to od tebe. I dokle god mi to daješ (svu tu emotivnu hranu) – blaženstvo je tu, beba je nahranjena. Ali kada ti nemaš da mi daš, kada više ne dobijam od tebe, a ne znam da uzmem hranu iz Izvora, ne znam da dam sebi (jer mislim da nemam), šta se onda dešava? Bol, strah, bes, tuga – pakao odvojenosti od Izvora hrane života, osećaj napuštenosti koji je zapravo strah od smrti napuštene bebe, bebe ostavljene bez zaštite, dodira, topline, bliskosti i ljubavi roditelja (majke)! Drugi je Izvor našeg života, osećaja blagostanja (a ne Celina, ne Bog, ne mi sami), drugi nam daje vrednost, osećaj postojanja i sigurnosti – i zato bez drugog ne možemo!

Hranimo se jedno - drugim.

Da bih mogao da primam od Celine, ne smem da budem usmeren na dobijanje od tebe. Jedno drugo isključuje. Jer tada ti postaješ instrument za zadovoljenje moje potrebe, i sva moja ulaganja su ulaganja ne u tebe zbog tebe, već je to manipulacija u cilju ispunjenja mog nedostatka. Samo ako znam da primam iz Izvora (Celine Postojanja) tada ne zavisim od tebe i mogu da te prihvatim sa svim tvojim slabostima, ne tražeći i ne očekujući ništa od tebe. Tek tada mogu da ti dopustim da budeš to što jesi i hoćeš da budeš, i da te volim iz slobode, bez traženja. Tek to je Ljubav. Traženje od drugoga onoga što sam ne mogu da dobijem od Izvora i dam sebi, je vrhunsko nasilje nad drugim i nad sobom samim. I mi to, uobičajeno, zovemo ljubavlju.

Naše uslovljenosti, naši program straha, su samo odgovor na uslovljenosti i emotivna oštećenja naših roditelja. Da su sami bili bezuslovno voljeni, znali bi da vole i nas bezuslovno, i tako bi taj kvalitet i to znanje preneli i na nas. Ljudska ljubav je ono što ostane kada Ljubav prođe kroz prizmu našeg porekla, svih naših uslovljenosti koje smo izgradili i nasledili od roditelja i njihovih roditelja… To je tek senka ljubavi.

Koji je odgovor? Kako se otvoriti i primati od Izvora? Prepuštanjem volji Božjoj. Priznanjem da “ja” ne znam i ne odlučujem, i ne sudim o kvalitetu ma čega: čoveka, događaja, vremena, pojave, odnosa… Jer ma šta da vidim u ma čemu i ma kome: događaju, odnosu, čoveku, pojavi… – sve ću biti samo “ja”. Iz svoje subjektivnosti i uslovljenosti – ja uvek vidim sebe. Izlaz je da ne bude volja moja, već volja Božja. Izlaz je: odustajanje i predaja. Odustajanje od čega? Od svog malog “ja”, od grčevitog držanja za lažni identitet i uverenja da je to sve što “ja” jesam. To je upravo ono što Ja nisam.

*

Šta je temeljno pogrešno u odnosima zavisnosti i vezanosti koje mi zabunom nazivamo “ljubavnim” odnosima? To što se zatvaramo za Celinu Života i ono što nam Celina može dati, i što svu svoju pažnju i želju za ljubavlju, za ispunjenjem – usmeravamo ka partneru kao jedinom izvoru ljubavi, života – svega, očekujući da nam ispunjenje naše potrebe za ljubavlju i celovitošću, odnosno ispunjenje potrebe za nama samima – dođe kroz njega/nju! Drugi postaje sredstvo za popunjavanje emotivne rupe, krpljenje naše necelovitosti. Naš ”integritet” tada zavisi od drugog i njegovog prisustva – jer se samo sa drugim osećamo celi, potpuni, ispunjeni. Iz te pozicije, prirodno, razdvajanje predstavlja agoniju bola (jer iznosi na površinu sve naše vezanosti), tuge, besa, straha – jer strah je stalno prisutna pozadina odnosa: “Šta ako drugi ode? Šta ću tad? Kako tada da živim? Čime ću tada da se hranim?” Te, ne uvek jasno izražene misli straha, su izvor neprekidne nesvesne manipulacije drugim u cilju samoodržanja, odnosno očuvanja odnosa i svog proširenog poseda – “integriteta” - u koji je uključen drugi. Um, u strahu od napuštanja, panično igra igru očuvanja teritorije, krpeći sve rupe krhkog osećaja sopstvene vrednosti kako zna i ume, što rezultira agresijom…

Svako od nas bi da sretne idealnog sebe u drugom telu, jer je lakše zamišljati idealnog drugog, nego sam biti željeni ideal. Svako od nas želi tog ”idealnog drugog”, ali kako je to nemoguće, pošto sami nismo idealni, kakav god da je drugi, mi uvek srećemo sebe – nesavršene kakvi jesmo na nivou ega iz koga tražimo taj ideal. Slika koju vidimo kroz odraz drugoga, ne poklapa se sa našom projekcijom i viđenjem nas samih. Odraz je tačan, ali mi sebe ne vidimo jasno: ego vešto skriva nelepe detalje, šminka sliku, usavršava i idealizuje i nas i drugog… dok nas stvarnost ne udari Istinom koja je različita od lažne, zamišljene slike. Što je slika drugačija od željene, što je stvarnost različitija od idealizacije – bol je veći, bes je veći, na sebe, ali pre svega na drugog koji nas je “prevario” i “izneverio” naša najviša, “najiskrenija” očekivanja.

Problem nastaje kada nekog ili nešto (posed, uspeh, postignuće) integrišemo u prošireni doživljaj “sebe”. Tada taj neko postaje naš posed i deo našeg ego-identiteta. Izgubljena je dimenzija lakoće, nevezanosti i slobode (i naše i tog drugog), jer sada zavisimo od tog drugog, tačnije - naš doživljaj nas samih zaisi od drugog kao dela nas, a njegov gubitak (odlazak) doživljavamo kao gubitak (dela) sopstvenog identiteta! To je pakao vezanosti i bol rastanka, jer se rastajući se od tebe – rastajem od dela sebe.

Zato jer svoj identitet tražimo u drugom i kroz odnos sa drugim, odnos postaje beskrajna strepnja od gubitka kontrole nad drugim. Tek kada si nezavisan i svoj, možeš biti još nečiji.

Trenuci uživanja, bezbrižnosti, lepote, radosti, prepuštanja ljubavi i igri – su retki i javljaju se samo kao trenuci predaha onda kada se strah privremeno povuče, pritaji, jer nema neposredne opasnosti od gubitka drugog, odnosno gubitka sopstvenog integriteta odvajanjem od drugog. Tako drugi i njegovo prisustvo, postaju “garant” naše celovitosti, sreće, blaženstva… Sve to što sami ne možemo da porodimo ili ne znamo da uzmemo iz Izvora, dobijamo, prividno, od drugog. I tu nastaje zavisnost, vezanost. Drugi postaje Izvor naše sreće i života, našeg blagostanja – ali ne kao onaj kome možemo dati (jer nemamo), već kao onaj od koga možemo nešto dobiti, uzeti. Svaka naša investicija u odnos je nesvesno usmerena na taj konačni dobitak za svakog od nas, na očuvanje odnosa od koga zavisimo. To je osnov za emotivnu trgovinu na svim nivoima, sve do potpunog odustajanja od sebe, od autentičnih želja, snova, potreba – od slobode. Kada je drugi centar moga sveta, moga života – ja gubim svoj centar u sebi, gubim svoj život, svoju slobodu.

Izgubiti sebe u drugom i kroz drugog (u ljubavi prema drugom) je dobro samo ako drugog vidimo, doživljavamo kao nezavisno, slobodno biće i/ili kao kapiju-prolaz do šire, sveobuhvatne božanske ljubavi (o kojoj, uglavnom, ne znamo ništa osim onoga što smo pročitali). Ako kroz drugog volimo i grlimo ceo svet i život, ako u služenju i predaji voljenom drugom – služimo zapravo Božansko u svemu, u radosti i zahvalnosti zbog prilike da dajemo sebe… Ako drugog služimo iz punoće i obilja, iz radosti davanja, ne tražeći i ne očekujući ništa za uzvrat, jer smo samom prilikom da služimo već dobili, već nahranjeni – tada gubljenje u drugom ima smisla, jer je drugi prolaz ka beskonačnoj milosti Božanske Ljubavi.

Ako drugoga želimo na bilo koji način našim davanjem da uslovimo, ograničimo, da nešto dobijemo za uzvrat – onda to nije ljubav, nije davanje, već trgovina onoga ko je ljubavi gladan, kupovina hrane zvane “ljubav”, “prihvatanje”, “ispunjenje”, “poštovanje”…itd. Osećaj napetosti ili opuštenosti u pozadini odnosa (ma koliko on bio lep, dinamičan, bogat…) govori o dominantnoj energiji i modelu odnosa: ili je zasnovan na strahu, tj. ne-ljubavi (napetost), ili je odnos iz slobode i punoće ljubavi (opuštenost).

Korak u dobrom pravcu je prepoznavanje i iskreno priznavanje kvaliteta odnosa sebi i drugome. To je prvi korak u pravcu isceljenja sebe i odnosa, ukoliko je odnos zasnovan na strahu i potrebi za drugim kao izvorom ljubavi. U svakom trenutku, iskrenost je ono najviše što uvek možemo da damo, makar nemali ništa drugo.

*

Kada ljubav imaš u sebi, ti drugome prilaziš iz slobode, jer od njega ništa ne očekuješ, ništa ne tražiš. (Zato sloboda prethodi ljubavi. Tek iz slobode mi možemo voleti.) Možeš da daš, jer imaš šta da daš, ali ne očekuješ ništa – čak ni to da tvoje davanje bude primljeno, jer to da li će neko, kako i koliko primiti, nije tvoja stvar, već tog drugog. Kada imaš šta da daš, tvoje davanje nije ni na koji način uslovljeno odgovorom drugog. A prirodna inteligencija koja se izražava u svemu spontano (u odsustvu našeg “ja”), znaće da odredi i meru i način tvog davanja shodno trenutku, okolnostima i potrebama… Kada imaš šta da daš – ne daješ ti, već Bog kroz tebe. A davanje iz obilja je Volja i Služba Božja, koja se kroz tebe vrši. Jer na taj način Bog u meni daje Bogu u tebi. Zapravo svako čisto, bezuslovno davanje je davanje Boga sebi samom. Kada ne dajemo iz te čistote i punoće – pojavljuje se odvojenost, pojavljuje se “drugi”.

*

Možemo li stvano videti i znati drugog čoveka? Ne, sve dok drugog gledamo, doživljavamo i mislimo kroz prizmu naših uslovljenosti, programa, strahova, potreba i želja utemeljenih na tim programima. Sve dok na drugog projektujemo svoje strahove, želje, potrebe, očekivanja za ispunjenjem i sigurnošću, sve dok iz osećaja sopstvene necelovitosti i nesigurnosti nešto tražimo od drugog – drugog niti možemo videti, niti stvarno voleti, jer je on samo sredstvo za zadovoljenje naših potreba. Osećaj pripadanja i prihvaćenosti koji pruža privremeno olakšanje i iluziju celovitosti – mi nazivamo ljubavlju. A to je samo zadovoljni, nahranjeni ego, tj. program nesigurnosti, necelovitosti u nama.

Jedini način da bilo koje dve osobe ostvare istinsku povezanost – je da budu prosvetljene, tj oslobođene ega. Bez toga, moguća je samo vezanost, ali ne i povezanost, ne istinsko prepoznavanje Jednorodne Istine Bića – istosti u svemu. Sa nestankom ega – nestaju strahovi, ambicije, zahtevi za ispunjenjem od i kroz drugog. Oslobođenjem od ega, nestaju rešetke kaveza straha i identifikacije sa lažnim “ja”, iluzornom predstavom sebe. Samo prosvetljeni mogu stvarno voleti. Sve drugo je iluzija, ili put povratka Ljubavi.

*

Čovek je sam. Pošto je odvojen zavesom (iluzijom) uma od Sebe, odvojen je i od drugih i od Izvora Svega - istom zavesom. To stvara osećaj izolovanosti, nedovoljnosti, necelovitosti, neispunjenosti – samoće i usamljenosti. Samoća koju ne želimo da zagrlimo stvara bol. Naše dve samoće koje se dodiruju, ne mogu da pruže krajnju utehu, da popune prazninu kosmičke usamljenosti u nama. I dobro je da je tako, jer istina ostaje ogoljena, nezamućena maglom lažnog ispunjenja, prolaznog zadovoljstva spajanja koje hrani ego-identitet. Jer samoća - paradoksalno, ukazuje na celovitost tamo gde smo mislili da je nema: u nama samima! Upućuje, sasvim jasno, na tu celovitost u nama kao na izlaz, rešenje, odgovor bez alternative i premca – jer da celovitost nije dostupna, samoća nam ne bi bila ni data. Bog ne kažnjava svoju decu Postojanjem, već ih blagosilja Milošću i Ljubavlju. Bol usamljenosti je poziv i putokaz ka Izvoru Večnog blaženstva i ispunjenja iza svih lažnih i prolaznih uteha i nagrada pojavnog sveta. Bol nas budi za istinu skrivenog Jedinstva u nama samima. Za Boga koji jesmo iza svih privida. Bol samoće ti daje najveći kosmički dar: Tebe Samog/u – Tebi Samom/j.

*

Može li se Biću išta dodati ili oduzeti spolja? Može li se Biće proširiti dodavanjem, ili skupiti, smanjiti oduzimanjem? Može li se Biće poboljšati, učiniti više ili manje savršenim? Ne, jer je u Večnosti sve savršeno, a Ono pripada dimenziji Večnosti.

Ono što je promenljivo, podložno poboljšanju i promeni – nije Večna Istina, već prolazni fenomen: ličnosti, ega… Menja se ono što pripada svetu iluzije, kosmičke igre- Lile: scenariji i scenografija, glumci, kostimi, uloge, scenografi i lokal-reditelji… Posmatrač iza svega ostaje isti, nedodirnut bilo kojom promenom, nepokrenut bilo kojim pokretom. To je ono savršeno, nepromenljivo Jedno – u svemu.

Ne može se otići ni stići nigde. Čovek može otvoriti i proširiti samo kapije Svesti-Srca ka tom Večnom, Savršenom Jednom, ka Biću u osnovi svakog prolaznog fenomena. Srce je kapija za prolaz u dimenziju Bića u nama samima. Kapija se otvara u tišini, u samozaboravu Posvećenosti i Predaje, Igre i Radosti, u bezuslovnom Služenju, u Ljubavi… Kapija se otvara u davanju i odricanju od sebe, od sebičnih ambicija i želja, u davanju iz punoće Sebe svemu što Život je. Kapija se otvara verom u dobrotu i Poverenjem u Život. Kapija se otvara prepuštanjem Radosti Postojanja bez uzroka, bez razloga…

*

Osećaj samodovoljnosti i radost ispunjenja u sebi – su apsolutni preduslovi bilo kakvog stvarnog povezivanja.

*

Kaže se da onaj koji voli čini sebe nepotrebnim. A onaj koji ne voli – čini sebe neophodnim. Jedan oslobađa. Drugi vezuje.

*

Zašto često mrzimo baš onoga ko nam je najbliži? Zbog svega onog što nismo oprostil sebi, prihvatili kod sebe, a što nam bližnji tako jasno i bolno odražava. Ako nismo prihvatili i ne volimo sebe bezuslovno, ako sami nismo slobodni, ne možemo da prihvatimo i volimo drugog.

Iz sopstvene neslobode, nesigurnosti i ne-ljubavi – ne može se voleti sloboda drugog.

*

Koliko smo stvarni i iskreni u odnosu, koliko imamo poverenja, koliko smo opušteni?
Dokle god verujemo glasu straha – osećaj pretnje i neopuštenosti će biti prisutan, a sa njim i nemogućnost da se kaže i izrazi sve, bez zadrške, jer će energija besa i agresije jedva čekati da se oslobodi u odbranu prava “svetog ja”. Koliko god das mo iskreni, ako je u pozadini stalno prisutan strah, naš um će nas prefintati tek tako, igrajući svaku igru, pa i igru “iskrenosti” da bi povratio kontrolu, jednu od ključnih stvari u cilju opstanka mehanizma uma. Odigraće svaku igru da bi očuvao svoju “svetu teritoriju” koja uključuje i drugog kao deo poseda.

*

Kada se odnos završi, tada postaje očigledno ko je bio u odnosu, da li su se privukli i voleli naši strahovi, program zavisnosti i potrebe - ili naše duše. Naše lažnosti i slabosti - ili naša istinska Bića.

Da li smo stvarno bili zajedno, ili je to bila iluzija zajedništva? Ko je bio zajedno? Ko se sreo? Naši strahovi, program, želje, snovi, projekcije, naše potrebe i vezanosti, naša glad za drugim, prihvatanjem, ljubavlju, bliskošću? Ili..? A čije su to “naše” želje, potrebe, vezanosti…? Naših duša ili umova? Šta je od svega toga zov srca, a glas straha, tj. uma? Ko se sreo? Ko je bio zajedno?

U ljubavi ima prostora, ima slobode, energija teče nesmetano, lako i radosno. U odnosu zavisnosti, vezanosti, slepljenost partnera je tolika, da prostora za slobodan tok energije – nema. Energija stoji, ili se pretvara u energiju konflikta, odbojnosti, borbe za prostor, dominaciju, kontrolu. Vladalac je strah, a to se vidi po odsustvu opuštenosti i radosti. Dominantna osećanja i emotivna stanja u odnosu zavisnosti su strepnja (strah), napetost, bes (potisnut ili izražen), tuga i osećaj zatvorenosti, sputanosti...

Ono što ostane od odnosa po završetku odnosa, ukazuje na to što je bilo dominantno: strah ili ljubav. Ako svaka naklonost, toplina, ljubav i želja za zajedništvom nestanu po završetku odnosa – to nije bila ljubav – već odnos zavisnosti. Ako naklonost, toplina i želja ostanu – u odnosu je bilo dovoljno ljubavi, i taj odnos može da vaskrsne, preporođen. Ako želiš da budeš sa nekim i onda kada potreba za njim prestane, kada vezanost nestane, tek tada se otvara mogućnost stvarnog zajedništva iz prostora slobode, nevezanosti.

*

Ljubavni odnosi imaju svoj početak, život i kraj. A da li Ljubav ima kraj? Ne. Jer to što se završava nije Ljubav, već lažni odnos. Završava se iluzija zajedništva, ono što ljubav nije, da bi ustupilo mesto Ljubavi. Ljubav nema početak ni kraj. Ljubav jeste sve što jeste. Pre i posle svakog odnosa.

*

Da li je Ljubav potreba? I gde je njen Izvor? Gde je njeno zadovoljenje? Hrana, voda, vazduh – su potrebe tela. San je potreba tela i uma. Seks je poteba tela, ali i izraz Ljubavi kada je ona tu. A ljubav? Ljubav je potreba Srca, Duše. A mir? Mir je potreba i izraz Duha. Njegovo izvorno lice, stanje samoispunjenja. Ne počinje li mir sa prestankom svake potrebe? Sa ispunjenjem sebe u Sebi? Da.

Hranu telesnu uzimamo spolja, i tako utoljavamo glad tela. Glad Duše i Duha ne možemo utoliti uzimanjem ičeg spolja – jer izvor te gladi nije spolja, kao ni zadovoljenje. Ako ljubav i mir tražimo spolja da bismo udovoljili potrebama Duše i Duha, ostajemo zauvek zavisni od nečega izvan nas, nečega što je prolazno, nesigurno i što nam uvek može biti uskraćeno ili oduzeto. Prolaznost jeste Istina Postojanja u svetu prolaznog, ali to što je prolazno – ne može biti Večna Istina. A glad Duše i Duha gasi samo Istina – ono što je neprolazno, večno. Tražimo li to izvan nas, u svetu prolaznih zadovoljstava i fenomena, promašujemo Suštinu, promašujemo Istinu. Tu glad ne može utoliti ništa što možemo uzeti ili dobiti od nekog drugog, već samo ono što možemo dati sebi, drugima, svetu, Postojanju… Samo to je Ljubav. Samo to je Istina - i zadovoljenje gladi Duše kroz ispunjenje. Hrana je tamo gde je i glad (potreba): u nama samima.

Kada to za čim tragamo spolja – damo sebi iznutra – potreba je zadovoljena, glad je utoljena – jednom za svagda. Probuđeni smo u sebi, i konačno slobodni, samodovoljni. Tek iz samodovoljnosti i slobode možemo voleti, jer nas je strah od gubitka napustio.

*

Život (koji živimo) je mera osvojene mudrosti. Zapravo – slobode.

*

Udalji se od sebe da bi pronašao Sebe.
Odeš li najdalje, bićeš najbliže.
Poslednji će biti prvi.

*

Podizanje energije ti daje moć razumevanja, jasnog viđenja. Razumevanje te oslobađa vezanosti. Oslobađanje od vezanosti oslobađa zarobljenu energiju u tebi. Energija raste, i sa njom raste tvoja moć razumevanja... koja te oslobađa vezanosti... Spirala je beskonačna.

*

Možeš li stvarno voleti ako nemaš postojanu ljubav u srcu?
Možeš li stvarati mir u svetu ako nemaš mir uma i srca?
Možeš li tražiti od drugih da budu ono što ti nisi?

*

Ne možeš voleti Boga ako ne voliš sebe, ljude, životinje, biljke, život!
Ne možeš voleti život, ako se bojiš života.
Strah i ljubav ne idu zajedno.
Strah i Bog ne mogu zajedno.

*

Ko je savršen? Bog je savršen. Ljubav je savršena. Zašto? Zato što prihvata i obuhvata sve, bez razlike. Ako ne prihvatimo ljudsku nesavršenost u sebi i drugome – ne možemo voleti, ma koliko pričali o ljubavi.

*

Ljubav nikog ne odbija.
Ljubav nikad ne odbija.
Ono što Ljubav ponekad čini je da stvara privid odbijanja da bi te odvela korak dalje od pohlepe, požude, vezanosti, sebičnih želja i težnji, korak dalje od malog “ja” u pravcu većeg, istinskog Ispunjenja: Nje same, u tebi. Tako te Ljubav odbijanjem čuva od posledica pogrešnih izbora učinjenih u neznanju, u zaslepljenosti ega. Svaki bol, svaka patnja – je milost Ljubavi koja ti patnjom kaže: “Ne idi tamo gde nisam ja. Nesklad sa mnom ranjava. Razdvojenost boli. Vrati se na moj put. Ostani sa mnom.”

*

Jedini odgovor je – Ljubav. Ljubav i samo ljubav uvek daje odgovor. Ljubav ponekad govori glasom brutalne iskrenosti. Grubost Istine lomi krhku ljušturu laži. Ako kaže: “Ne, neću, ne želim!” – ljubav, (čak i kroz ego) kaže: “Nisam još spremna /nisi još spreman. Ne mogu ti dati ono što tražiš – jer to nije volja Ljubavi. Ne idi tamo, to nije put Ljubavi.” Čak i u odbijanju naših najvećih želja – Ljubav nas blagosilja istinom trenutka.

*

Ljubav je samo – voleti, ne tražeći ništa unapred ili zauzvrat, pa ni Ljubav. Davanje je Ljubav, primanje je Ljubav, ali bez traženja.

*

Ako se predaš Ljubavi (Životu), Ljubav će te odvesti do nezamislivog. Ali joj moraš predate sve: sve svoje posede, stvarne i umišljene, sve za šta se držiš, svaki oblik identifikacije, svaku sliku o sebi, sećanja i strahove – tako da ništa ne ostane osim Nje same. Jer sve što ljubav nije – Ljubav će uzdići (pretvoriti) u Ljubav – samo ako joj dopustiš. Izgubićeš sve što misliš da jesi, sve što misliš da imaš, rastvoriće se sve iluzije – a zauzvrat ćeš dobiti samo ono što Jesi i što Ljubav (Život) od tebe i kroz tebe želi. Bol tog procesa je naša nespremnost da se rastanemo od naših dugo gajenih iluzija, od naše nestvarne predstave o sebi.

*

Ništa sam, bespomoćan sam bez milosti Jednog! Kada je ništa spremno da prizna da je Ništa, spremno da se preda i prepusti, tada Milost dolazi i sve postaje moguće. Zov predaje je simfonija za Božje “uši”, isto kao i plač deteta za majku koja voli, pesma sirena za moreplovca… Vapaj duše za milošću, je zastava Srca visoko podignuta. Jedina predaja koja je Istinska Pobeda.

*

Dokle god ne oprostim poslednjem čoveku, trenutku, događaju – nisam oprostio sebi.
Dokle god ne oprostim sebi - nisam i ne mogu biti u ljubavi.

*

Čisto srce
odražava sve u sebi
vidi sve u sebi
zna sve u sebi
grli sve u sebi.

...

Čisto srce i njegovo znanje je jedino stvarno znanje koje nam je potrebno da bismo živeli u Radosti, Slobodi i Punoći Blagostanja.

*

Sveta Ljubavi, molim te nauči me da bez sumnje prepoznam Tvoj glas u sebi, podari mi moć razumevanja da bih mogao da te sledim putem koji si za mene odabrala.

Sveta Ljubavi, uzmi me za ruku i vodi me putem Istine, Ispravnosti, Slobode i Radosti.

Sveta Ljubavi, vrati me na izvor svih suza da dušu svoju operem na Tvom svetom vrelu!

*

P. Šumski

mart 2012.

http://www.ekologijasvesti.com/portal/index.php?option=com_content&view=article&id=142:ljubav-i-vezanost&catid=29:ljubav-je-ivot&Itemid=27

umeće mira

08. Morihei Uešiba: Umeće mira

---

...

Umeće mira počinje s vama. Svako ima duh koji se može usavršiti, telo što se na neki način može uvežbati, pogodan put koji treba slediti.

…

Jedini razlog zbog kojeg ste ovde jeste da spoznate svoju unutrašnju božanstvenost i da ostvarite svoje unutrašnje prosvetljenje. Negujte mir u svom životu i zatim primenite to umeće u kontaktu sa svima koje srećete.

. . .

Čoveku ne trebaju zgrade, novac, moć, niti status da bi se bavio umećem mira. Nebo je upravo tu gde stojite i to je mesto gde treba vežbati.

. . .

Umeće mira je lek za bolestan svet. U svetu postoje zlo i nered jer su ljudi zaboravili da sve potiče iz jednog izvora. Vratite se tom izvoru i ostavite iza sebe sve samožive misli, sitne želje i bes. Oni koje ništa ne poseduje, poseduju sve.

. . .

Umeće mira deluje svugde na zemlji, u opsegu koji se kreće od ogromnog svemira pa sve do najsitnijih biljaka i životinja. Životna sila prožima sve i njena snaga nema granica. Umeće mira nam omogućava da spoznamo tu izuzetnu zalihu univerzalne energije i da iz nje crpemo.

. . .

Život je rast. Ako prestanemo da rastemo, fizički i duhovno, mi kao da smo mrtvi. Umeće mira je proslavljanje veze između neba, zemlje i ljudskog roda. To umeće predstavlja sve ono što je istinito, dobro i lepo.

. . .

Povremeno treba da se povučete u neprohodne planine i skrivene doline da biste obnovili svoju vezu sa izvorom života. Udahnite i dopustite sebi da uzletite do kraja univerzuma; izdahnite i ponovo vratite kosmos unutra. Zatim udahnite svu plodnost i treperavost zemlje. Na kraju, pomešajte dah neba i dah zemlje sa svojim dahom i postanite sam dah života.

. . .

Svi principi neba i zemlje žive u vama. Sam život je istina i to se nikada neće promeniti. Sve na nebu i na zemlji diše. Dah je nit koja povezuje sve što postoji.

. . .

Posmatrajte oseku i plimu. Kada talasi stignu do obale i udare o nju, oni se uzdižu i padaju stvarajući pri tom zvuk. Vaš dah treba da sledi isti obrazac, upijajući čitav univerzum u stomak sa svakim udahom. Znajte da svi mi imamo pristup do četiri blaga: do energije sunca i meseca, do daha neba, daha zemlje i do oseke i plime.

. . .

Oni koji se bave umećem mira moraju da štite područje majke prirode, božanski odraz stvaranja, i da ga održavaju lepim i svežim.

. . .

Razmišljajte o principima ovoga sveta, slušajte reči mudrih i prihvatite kao svoje sve ono što je dobro. Polazeći od tog stava, otvorite svoja vrata istini. Obratite pažnju na istinu koja je upravo pred vama. Proučavajte kako voda u potoku teče dolinom, između stena, glatko i slobodno. Takođe učite iz svetih knjiga i od mudrih ljudi. Sve - čak i planine, reke, bilje i drveće - treba da bude vaš učitelj.

. . .

Stvorite iznova svaki dan odevajući se nebom i zemljom, kupajući se u mudrosti i ljubavi i postavljajući sebe u srce majke Prirode.

. . .

Ne propustite da učite od čistog glasa planinskog potoka koji večno teče raspršujući se o stene.

. . .

Proučavajte učenje bora, bambusa i šljivinog cveta. Bor je zimzelen, čvrsto ukorenjen i dostojanstven. Bambus je snažan, savitljiv, nesalomiv. Šljivin cvet je čvrst, mirisan i ljubak.

. . .

Neka vaš um uvek bude svetao i jasan kao prostrano nebo, kao veliki okean i kao najviši vrh; neka bude prazan, tako da u njemu ne bude nikakvih misli. Neka vaše telo uvek bude ispunjeno svetlošću i toplotom. Ispunite sebe snagom mudrosti i prosvetljenja.

. . .

Umeće mira zasniva se na četiri velike vrline: hrabrosti, mudrosti, ljubavi i prijateljstvu, koje simbolizuju vatra, nebo, zemlja i voda.

. . .

Sav život je izraz duha, izraz ljubavi. A umeće mira je najčistiji oblik tog principa. Ratnikov zadatak je da prekine sve sukobe i borbu.

. . .

Odanost i posvećenost vode hrabrosti. Hrabrost vodi duhu samožrtvovanja. Duh samožrtvovanja stvara veru u moć ljubavi.

. . .

Najsavršeniji poduhvati odraz su obrazaca koji se nalaze u prirodi.

. . .

Trudite se da uvek budete u prisnoj vezi sa nebom i sa zemljom; tada će vam se svet prikazati u svom pravom svetlu. Samoobmana će nestati i vi ćete moći da se stopite sa svakim napadom.

. . .

Nemojte ovaj svet posmatrati očima punim straha i prezira. Hrabro se suočite sa svim onim što bogovi ponude.

. . .

Svaki dan ljudskog života sadrži radost i bes, bol i zadovoljstvo, tamu i svetlost, rast i propadanje. Svaki tren izgraviran je po veličanstvenoj zamisli prirode - ne pokušavajte da poreknete kosmički poredak stvari niti da mu se suprotstavite.

. . .

Božansko ne voli da bude zatvoreno u zgradu. Božansko voli da bude napolju, na otvorenom. Ono je baš ovde, upravo u ovom telu. Svako od nas je minijaturni univerzum, živi oltar.

. . .

Umeće mira je oblik molitve koji stvara svetlost i toplotu. Zaboravite na svoje malo ja, ne budite vezani za predmete i zračićete svetlost i toplinu. Svetlost je mudrost; toplina je saosećajnost.

. . .

Oslonite se na mir da biste aktivirali svoje mnogostruke moći; umirite svoju okolinu i stvorite divan svet.”

*

Morihei Ueshiba: Umeće mira

prevod sa engleskog: Dr Predrag Novakov

 

http://www.blogger.com/blogger.g?blogID=2175175371770270567#editor

mir - Petar Šumski

07. Mir uma i srca

---

...

Koliko ste puta poželeli da konačno nađete svoj mir, da prestanete da jurcate za novcem,

poslovima, ljudima? Da se skrasite, da imate miran san, da nađete neko mirno okruženje za

život, da se pomirite sa drugima, svetom i sobom? A šta je to što ste danas učinili za mir u

svetu, u svom okruženju, i pre svega u sebi – jer tu svaki mir počinje i završava?

Šta znači naći mir? Narodna mudrost kaže: “Mirno srce Boga moli, a nemirno suze roni”.

Naše srce, centar je emocija, a one su pod direknim uticajem i kontrolom uma. Naći mir,

znači osloboditi se nemira srca i uma. Mir je odsustvo nemira. A šta je nemir? Proizvod uma.

Odakle nemir uma i kako ga smiriti?

...

Talasi na površini

Na površini um tako funkcioniše, poput talasa na površini okeana. To je, rekli bismo,

prirodno stanje našeg (površnog) uma. Nemir proističe od čulnih nadražaja iz okruženja i

naših automatskih reakcija na te nadražaje, akutnih ili potisnutih strahova, želja i ambicija,

samopostavljenih planova i ciljeva, neosvešćenih emotivnih reakcija... Na nivou čulnih

nadražaja - buka, informaciono i hemijsko zagađenje, a na nivou psihe - egzistencijalni strah,

tj. nesigurnost i potreba za sigurnošću, snažan su izvor nemira.

Najdublji i najuporniji izvor nemira je potreba za harmonijom, prihvatanjem i Ljubavlju,

odnosno mirom samim. Kada je osećaj prihvaćenosti i voljenosti tu, tu su i osećaj sigurnosti,

harmonije i mira. Egzistencijalni grč i borba prestaju.

...

Očekivanje da će bilo šta spoljašnje moći da zadovolji tu najdublju potrebu, tera nas da

jurcamo okolo tražeći sigurnost, Ljubav, mir - izvan nas samih, u svetu materijalnih dobara i

prolaznih vrednosti, u mnoštvu socijalnih kontakata koji bi, svojim kvantitetom, trebalo da

nadoknade kvalitet koji nedostaje. Tako ljude i stvari nesvesno pretvaramo u instrumente

naše potrebe za Ljubavlju i sigurnošću, a kako i većina drugih ljudi traži to isto, naša potreba

ostaje nazadovoljena. Ostajemo gladni prihvatanja, Ljubavi, harmonije i mira koji su uvek

negde drugde, negde »tamo«. Tako dolazimo do iluzije ovdojenosti kao glavnog izvora

nemira. Svet smo podelili na »ja« i »drugi«, »ja« i »svet«. I - borba je počela! Zaboravili smo

na povezanost i jedinstvo koji leže u osnovi sveg postojanja.

...

Mudrost kaže: »Tamo gde je smrtonosno, tamo je i spasonosno«. Ako je nemir u meni,

gde može biti mir? Gde želim da mir bude, a gde ga tražim? Zaboravom da je sve u nama,

počela je bezglava trka psa za sopstvenim repom.

...

Tihi posmatrač

Nemir je posledica kačenja uma za čulne podražaje, bilo da dolaze spolja ili iznutra, iz

okruženja, tela ili našeg nesvesnog. Ali i to je samo na površini. U dubini, okean je miran, um

je miran. Oluja može da besni, ali talasi ostaju na površini i ne dosežu dno okeana, dno Bića.

Trajan mir možemo naći samo u dubinama sopstvenog Bića. Ne kačenjem za prolazne

fenomene, svesnom promenom fokusa, činom posmatranja i puštanjem da sve što dolazi -

prolazi preko ekrana uma onako kako se pojavljuje – oslobađamo se nemira i ulazimo u

tišinu, u mir dubine. Uspostavljamo kontakt sa našim dubljim, postojanim Ja. Uključivanjem

posmatrača, smirujemo um i dostižemo svest punog prisustva sada i ovde. To je izvor

svekolikog mira i njegova najdublja manifestacija istovremeno. Tu gde vreme ne protiče -

mir počinje. Oslobodivši se pritiska vremena, očekivanja i želja, oslobodili smo se zahteva

svakodnevice, iluzornih potreba, strahova, žurbe i nemira. Stigli smo u centar sopstva gde su

sve potrebe uvek zadovoljene. To pruža osećaj sigurnosti, stabilnosti i smirenosti, koje zatim

možemo, malo po malo, da iznesemo u realnost svakodnevice, na pozornicu egzistencijalne

borbe na površini.

...

Ono što se događa kroz čin posmatranja je da postajemo pojačano svesni - baš ovog

trenutka i ovog mesta, baš ovog sada i ovde - i ulazimo u Večnost. Jer sada i ovde, taj

suptilni, beskrajno mali trenutak u prostoru i vremenu, tren bez pokreta kraći od treptaja –

nikada ne prolazi. Beskrajno malo je kapija u beskrajno veliko. U tom trenutku mi prosto

Jesmo. To je meditacija.

Svesnošću, pažnjom, smirivanjem uma i fiziologije – dostigli smo mir i celovitost za kojima

smo bezglavo jurili kroz zadovoljenje beskonačnih prohteva i želja... To je suština i cilj

meditacije: svesno dostići sebe i biti to što Jesi. Biti u stanju jedinstva i celovitosti. Biti u

svakom trenutku. Kada Jesi, u tišini Bića, nestaje borba i jurnjava za onim što bi »trebalo da

bude(š)«. Jer gde je centar svesti – tu je centar sveta. Mir je sa tobom i u tebi. Mir si ti.

...

(Iz knjige: P.Šumski: Ljubav je život)

http://www.ekologijasvesti.com/portal/index.php?option=com_content&view=article&id=68:mir-uma-i-srca&catid=29:ljubav-je-ivot&Itemid=27

očekivanja - Petar Šumski

08. Očekivanja

---

...

Mogu li drugi, uvek, 100% da računaju na vas? Možete li vi uvek, 100% da računate na

sebe, da ćete ispuniti svako obećanje sebi dato? Naravno da - ne! Pa kako onda očekujete

da se svako vaše očekivanje, ili želja koja se tiče drugih, ispuni 100%?

Sigurno vam se ne jednom dogodilo da ste, izneverivši neki dogovor, obećanje ili samo

očekivanje da ćete se ponašati na određen način, od bliske osobe čuli rečenicu poput ove:

«Upropastio si mi dan...!», što bi u vama pokrenulo pomešana osećanja krivice, tuge,

žaljenja, otpora ili čak besa prema onome ko vam je takav prekor uputio, bez obzira na

vašu «realnu krivicu», tačnije odgovornost. I sami ste se, kao i vama bliska osoba, sigurno

bezbroj puta suočili sa sličnim osećajem povređenosti i izneverenih očekivanja. Čime ste

bivali povređeni? - Stvarnošću, tačnije: razlikom između vaših očekivanja (iluzije) i realnosti -

onoga što jeste.

...

Mudrost prihvatanja

Ne postoje dobra i loša iskustva. Svaki događaj je samo to što jeste: jedno iskustvo. Ono nam može biti prijatno ili neprijatno – što je naš subjektivni doživljaj iskustva. Svako iskustvo je samo lekcija na našem putu, putu evolucije svesti, i ona najneprijatnija, najbolnija iskustva, samo su jače lekcije koje treba da nam ukažu na to gde smo i probude nas u Stvarnosti. Upravo «loša», «najteža» i «najneprijatnija» iskustva su naši najbolji prijatelji i učitelji, najveći blagoslov i najbolje prilike za prevazilaženje naših ograničenja i proširenje naše svesti od ego-svesti mnoštva i izolovanog «ja», ka svesti Jedinstva.

...

Ako mislite da vaša sreća zavisi od ispunjenja ili neispunjenja očekivanja koja polažete u druge ili sled događaja, tada ste u problemu – jer je vaša sreća uvek u rukama drugih i ne zavisi od vas! Ne može neko drugi da upropasti vaš dan – jer ga on nije ni stvorio! Svaki dan je Božji dar vama s kojim možete da činite šta hoćete, a može da ga upropasti samo stavljanje u okvir vaših želja i očekivanje da će se sve odvijati onako kako ste zamislili i poželeli: vreme je lepo, prijatelj je došao na vreme, pare su legle na račun, nema saobraćajne gužve na putu... A šta ako nije tako? Uvek postoji verovatnoća da se sve neće odvijati po tom, našem, idealno zamišljenom scenariju. Bar 50% verovatnoće koja se tiče drugog u jednačini događaja. I šta tada preostaje? Da budete ljuti na Stvarnost što nije onakva kakvom ste je zamislili? Što vam nije izašla u susret?

...

Niko nije dužan da ispunjava bilo čija očekivanja. Ma šta učinio, ja nisam, i ne mogu da budem odgovoran za vaša osećanja i postupke, jer mi ona ne pripadaju. Odgovoran sam za sebe i svoje postupke, kao i za prihvatanje posledica tih postupaka, za svoja osećanja. A vaša osećanja i postupci su – vaša odgovornost. Odgovor na svaku situaciju je u punoj svesnosti svakog trenutka.

...

Stvarnost se nikada ne može u potpunosti kontrolisati, jer uključuje suviše veliki broj nepoznatih u stalnom kretanju i promeni. To je uzaludan napor – jer takva je priroda života. Svako naše očekivanje je projekcija naših želja u Stvarnost. U samoj želji da sve bude dobro i u najboljem redu - nema ničeg lošeg dokle god ostajemo otvoreni za sve druge ishode bez obzira na nama najpoželjniji. Problem nastaje kada se emotivno vežemo za ishod naše želje, kada našu želju pretvorimo u očekivanje: «Tako i nikako drugačije biću srećan!» «Ako tako ne bude – biću nesrećan!» Tada se javlja potreba za kontrolom Stvarnosti i strah od gubitka te kontrole. Ta psihološka vezanost za ishod naše namere, želje, očekivanja - je izvor patnje. To je ono što nas čini lomljivim, prepuštenim na milost i nemilost Stvarnosti koja je po sebi uvek dobra, jer je, u konačnom, svako iskistvo za naše najviše dobro. Stvari nisu uvek onakve kakvim se čine na prvi pogled.

...

Prihvatanje Stvarnosti kakva jeste – ukida potrebu za kontrolom, kao i osećaje povređenosti i izneverenosti. Harmonija se uspostavlja samim činom prihvatanja. Prihvatanje, za razliku od otpora (suprotstavljanja), ne troši energiju – već je daje, jer je i samo čin davanja, dopuštanja i prepuštanja, čin otpuštanja sopstvene ego-volje, i prepuštanja višoj, Božanskoj volji kao izvoru Stvarnosti. «Neka bude volja Tvoja!» - reči su koje govore o tom suštinskom iskoraku iz sebe-ega (i njegovih očekivanja, želja, potreba) - u Stvarnost bez samonametnutih granica i ograničenja. Dok smo u stanju svesti očekivanja, naša sreća zavisi od onoga što mislimo da možemo da dobijemo, a ne od onoga što možemo da damo. A jedini recept za trajnu sreću je da smo mi davalac i da dajemo bez očekivanja. Tada je naše davanje iskreno i neuslovljeno. A tek to je Ljubav.

P.Šumski

*

http://www.ekologijasvesti.com/portal/index.php?option=com_content&view=article&id=67:oekivanja&catid=29:ljubav-je-ivot&Itemid=27

---

Eseji o ekologiji svesti

Eseji o ekologiji svesti

---

Otvaranja i Putokazi

...

Ne zovi sebe vernikom, hrišćaninom, ako plaćaš svešteničkoj kasti za usluge Duha, pa i za one usluge koje sa Duhom nikakve veze nemaju, jer samo nevernici, uistinu, plaćaju posrednicima za razgovor sa Ocem, za najintimniju stvar koja se neposredno tiče svakog čoveka. Jer, ako mislimo da smo od Boga odvojeni i da nam za razgovor sa Njim trebaju posrednici, time odričemo volju Božju i priznajemo svoje bezverje.

Jer ako je Bog u svakom kamenu, cvetu, ptici, zveri, vlati trave, kapljici vode, atomu, zrnu prašine i galaksiji... kako bi mogao da ne bude u Čoveku, neodvojiv od njega, od svog deteta i vrhunca svoje kreacije?

Kada plaćaš svešteniku za posredovanje između tebe i Boga, plaćaš sopstveno bezverje i glupost, jer niti veruješ sebi da možeš direktno da se obratiš Bogu, niti veruješ Bogu da te On, u Njegovoj sveprisutnosti i svemoći, može čuti i razumeti - bez posrednika!

Istovremeno, plaćenim posredovanjem, odvajaš Boga od sebe, a odgovornost za sopstvene misli, reči i dela, kao i stvarnu moć koju ta odgovornost podrazumeva, prebacuješ na kastu sveštenika-posrednika, čime priznaješ sopstvenu nezrelost i nemoć... Takođe, ne veruješ ni u Carstvo Nebesko koje je u tebi, niti Učitelju Čovečanstva, Isusu Hristu, koji je o tom Carstvu govorio i poučavao.

Zaista, tako malo verujemo Sebi, tako malo verujemo Bogu u nama, Carstvu Nebeskom koje je u Nama, da Mu dižemo hramove, smeštamo ga na nebo, daleko od nas, daleko od naših srca, i plaćamo telale da se sa njim dovikuju kroz Večnost u naše ime!

Oprosti nam Gospode, jer ne znamo šta činimo!

*

Kada mene nema – Ti, Oče, Jesi. Kada Ti Jesi – i Ja Jesam. Toliko sam Te godina izneveravao, varao, napuštao, vraćao se i bežao, a znam da ovog trena, bilo kada – sjedinjenje sa Tobom u meni može biti potpuno. Činom pokajanja, pokretom istinske vere i Milošću Tvojom... Odustanem li od svake misli, ambicije, lične želje, vezanosti i slike o sebi – Ti se odmah pojavljuješ kao moja najdublja Istina, kao večno prisutna Pozadina – Istina – Stvarnost u meni i svemu što jeste. Kada prepreka nema, kada se magla uma ukoloni, sjedninjenje je potpuno kao da odvojenosti nikada nije ni bilo: samo je obrisana prašina sa lica Stvarnosti, i ono je sinulo kao Jedina Stvarnost iza svih slojeva i velova iluzije...

*

Nema dubljeg i bolnijeg izvora nesreće od vlastitih misli, njihove neprekidne bitke, tačnije: izneveravanja sebe i svojih najviših želja, težnji, snova – u strahu od neuspeha, kazne, odbacivanja, neprihvatanja okoline, autoriteta... Jer, naše želje, snovi, težnje – su misli. Strah od kazne, neprihvatanja, osude, neuspeha – je takođe misao. Tako često, a da toga nismo ni svesni, izneveravamo naše misli o sebi (i svetu), zarad misli koje bi drugi mogli imati o nama... Odustajući od misli o sebi zarad misli drugih, izneveravajući sebe i sliku koju imamo o sebi – mi izneveravamo naše jedino stvarno bogatstvo: sadašnji trenutak u njegovom punom izrazu ovde. Samo sada i ovde – Život Jeste. Odlažemo Život, odlažemo istinu našeg života iz stvarnosti ovde i sada, u nestvarnost budućeg trenutka negde, tamo. Svako odustajanje od sada, od sebe u sadašnjem trenutku – je kap u čaši nesreće... Korak dalje od mira sa sobom i svetom.

*

Uđi u mir: ovde i sada.
Nema drugog mira (osim ovde i sada).
Nema drugog ovde (osim mira sada).
Nema drugog sada (osim mira ovde).

*

Biti puki instrument Božje volje, potpuno otvoren, potpuno protočan – ima li lepše i radosnije sudbine?

*

Bez misli
sve je
samo Sjaj.

*

Pad i Povratak

...

Izgon iz Raja je čovekov dobrovoljni pad u samozaborav... – zbog samospoznaje! Čovek se odrekao blaženstva Raja i nesvesnog Jedinstva sa Bogom, zarad znanja o svetu. Celokupna građevina kulture je surogat-struktura čiji je cilj nadomeštanje (rekonstrukcija i supstitucija) izgubljenog Raja, stvaranje mostova ka izgubljenom Jedinstvu. Jer, upravo Jedinstvo je ono što je čovek izgubio izgonom iz Raja, to je glavni gubitak. Čovek se odrekao nesvesnog jedinstva sa Celinom Postojanja, sa Ocem-Majkom Kreacije, da bi kroz razdvojenost, izgubljenost u mnoštvu i bol koji ta razdvojenost stvara – krenuo na Put Povratka, ali ovog puta u svesno Jedinstvo sa Ocem-Majkom i sobom samim kao nerazličitim od Oca-Majke, Celine Postojanja!

Tako se izlazak iz Raja (u samozaborav mnoštva i odvojenosti) i Put Povratka, pokazuju kao potrebna duga spirala samoosvešćivanja, putovanja od nesvesnog do svesnog Jedinstva, kao put odrastanja i sazrevanja od neznanja o sebi - do samospoznaje. Tako se pokazuje da je: „izgubiti se u svetu“ – neophodan međukorak, deo igre čiji je cilj: „pronaći sebe u svetu/sebi/svemu“ i učvrstiti sebe u Carstvu Nebeskom – u sebi samom! Jer Carstvo Nebesko, kako je Sin Božji podučavao – nije negde tamo, već u svakom od nas.

Pasti u privremeno i prividno jedinstvo sa drugom osobom (drugim čovekom) u ljubavnom odnosu, koliko je blagoslov i prilika, toliko je i opasna stranputica na tom Putu Povratka u Raj sveopšteg Jedinstva. Jer, ako nas jedinstvo sa izabranim drugim izoluje i odvaja od jedinstva sa svim drugim ljudima i Celinom Postojanja, ako nas zatvara za ljubav prema svemu drugom – onda je to lažno jedinstvo, lažna uteha, mali dobitak malog „ja“, koji ne može da kompenzuje mnogo veći, istinski gubitak bezuslovne, sveopšte Ljubavi. Jer samo bezuslovna, sveopšta Ljubav prema svemu postojećem – spaja Nebo i Zemlju i otvara uska vrata, uzani prolaz u Raj. Videti sebe u svemu i zagrliti sebe u svemu – otvara uzani prolaz ka cilju Puta Povratka, koji, očigledno, nije negde tamo, već u samom Srcu Sopstvene Stvarnosti – ovde i sada.

Nerazličitost sebe od svega drugog, ukida sve drugo i otvara Istinu Jedinstva upravo u sebi samom, ovde i sada, oduvek i zauvek. Kraj Puta je tamo gde je i njegov početak. Tragač je Traženo. Put (traganje) je Ispunjenje.

Udobnost prividnog raja (i svih surogata Raja) nas uljuljkuje u letargiju samozaborava, u pasivnost i odustajanje od svakog pokreta svesti na Putu Povratka. Konformizam materijalnog, prividnog blaženstva, odvodi nas od Krajnjeg Blaženstva koje je iznad svih uslova i okolnosti materijalnog sveta – neuslovljeno, Večno, Stvarno. To Krajnje Blaženstvo izvan svih oblika, pojmova, okolnosti i uslovljenosti – kome se ništa ne može dodati ni oduzeti, je neraskidiva i nerazrušiva najdublja Istina o sebi: Srce Sveopšte Stvarnosti koja Jeste – ono što Jesi.

*

P.Šumski,

avgust 2012.
izvor:
 http://www.ekologijasvesti.com/portal/index.php?option=com_content&view=article&id=157%3Aotvaranja-i-putokazi&catid=1%3Aljubav-je-ivot&Itemid=38

Andrej Pagos

IZVOD IZ  DELA SPOZNAJ SEBE PUTEM SNA DA SI ŽIV

Izvod iz knjige

“Esej o duhovnom sazrevanju”

Andrej Pangos andreapangos@libero.it

Prevod: Sandra Eterović

Za onoga ko Raspoznaje Stvarnost od Iluzije, život nema isti značaj kao za čoveka koji ne Raspoznaje. Ko veruje ili je ubeđen da je život stvaran, taj se vezuje za život, tačnije napisano, vezuje se za ono što on zamišlja da život jeste, a sve to prouzrokuje stres, strahove, nesigurnosti, potrebu za planiranjem, traženje sigurnosti i garancije, stvaranje dugoročnih planova... Onaj ko Raspoznaje, nije vezan za život. Tako se on, kao vibratorni, energetski i materijalni proces, «kreće slobodno» u vremenu i prostoru; tako on može da Zna da je (njegova) individualna Svest Jedno sa Beskonačnom Svešću; tako On Zna Sebe kao Nepromenljivi Izvor Svesti, vremena i prostora; tako On Zna Sebe kao BOGA.

Ponašanje onoga ko je ubeđen da je život Stvaran, slično je ponašanju jednog plivača koji pre skoka u vodu vezuje sebi oko struka blok cementa. Teško da će moći da ostane na površini, a u slučaju da voda nije duboka, uspeće da drži glavu iznad površine vode i da diše, ali sigurno neće imati mnogo slobode u kretanju. Kao što vezanost za Ljubav ubija Voljenje, tako vezanost za život ubija život I čini mrtvim živog čoveka. Vezanost za život, potpiruje strah od smrti. Strah od smrti pojačava  Iluziju da je smrt Stvarna. Strah od smrti, manifestuje se kao bojaznost da se život živi punim plućima. Kada pojedinac koristi svoj život kao instrument za Spoznaju Sebe, tada je život njegovo najveće blago.

Raspoznati Stvarnost od iluzije, ne znači razlikovati istinito od lažnog. I lažno i istinito su koncepti ograničeni «prostorom uma», dok je Raspoznavanje «iznad» uma. Ko Raspoznaje, zna da je UM iluzija, ali zna da je takođe iluzija i Beskonačna Svest, koja je, kao što je već napisano, pored ostalog i matrica Univerzuma, a time i svake ljudske forme i svakog ljudskog uma. Beskonačna Svest je matrica i same sebe. Raspoznavanje Stvarnosti od iluzije, vrlo je praktično i za takozvani svakidašnji život. Onaj ko Raspoznaje može istinski da pomogne nekome, dok je domet pomoći čoveka koji ne Raspoznaje, veoma relativan i ograničen. Na svaki način, za čoveka koji ne Raspoznaje, ali i za čoveka koji Raspoznaje, je molitveno obraćanje Bogu, sigurno najefikasniji

oblik pomoći. Naravno da je onda često potrebno da molitvi sledi i delovanje čoveka na nivou vremena i prostora, da bi se zaokružilo rešavanja problema, započeto molitvom Bogu. Ali, bilo bi pogrešno definisati molitvu kao apstraktni vid pomoći, a fizičku akciju kao konkretni vid pomoći.

Nema konkretnijeg delovanja od molitve Bogu, jer molitvenim obraćanjem Bogu, pokreću se procesi na nivou Beskonačne Svesti, gde se uzroci problema i «nalaze», a posledica toga je razrešavanje problema na nivou svakodnevnog života. Raspoznavanje Stvarnosti od iluzije već je samo po sebi samodelatna molitva. I samo Postojanje osobe čija je Svest Sazrela, Jeste Beskonačna Božija Milost.

Život onog čoveka čija je Svest Sazrela, to je Rajski život. Kao što je već napisano, dok je fizički živ, čovek čija je Svest Sazrela, ima istovremeno iskustvo i Boga i čoveka. Kada Zrela Svest «napusti» fizičko telo, Ona Večno Postoji kao individualizovano Beskonačno Znanje – individualizovana Beskonačna Ljubav – individualizovana Beskonačna Moć. Pa i nije baš tako loša, ovakva «Sudbina» (iznad svake sudbine)! Ko Sebe Poznaje, taj je prevazišao iluziju života, odnosno, iskoristio je život kao instrument za Spoznaju Sebe. Čovek koji je Sebe Spoznao, iskoristio je svoju individualnost (iluzija) i svoj život (iluzija) za Spoznaju Boga (Stvarnost) i za Spoznaju Sebe kao Stvarnosti. Čovek čija je Svest Sazrela, poznaje svoju individualnost, preciznije, (svoju) Svest, kao Večnu i Beskonačnu iluziju; kao proces putem kojeg je postigao da Raspoznaje Stvarnost od iluzije i da Spozna Sebe kao Ono što u Stvarnosti Jeste, to jest Bog.

Čoveku neosvešćenog uma, može se činiti da se Zrele Svesti (Buda, Hrist, Lao Ce, Šankara, Jogananda, Nikola Tesla...), nalaze tamo negde gore ili barem «izvan» čoveka. Osvešćivanjem uma, čovek osvešćuje da je individualna Svest svakog čoveka, Jedno (i isto) sa Zrelim Svestima. A to I zbog toga, što je individualna Svest svakog čoveka, Jedno (i isto) sa Beskonačnom Svešću, a takođe je i svaka Zrela Svest, Jedno (i isto) sa Beskonačnom Svešću. Svaka Zrela Svest je praktično Beskonačna Svest, savršeno individualizovana. U takvom stanju spoznaje, čovek Zna sve Zrele Svesti kao svoju Braću. Sazrevanjem (sopstvene) Svesti, čovek Spoznaje Sebe kao Oca svih Zrelih Svesti, Spoznaje Zrele Svesti kao svoje manifestacije. Ovo takođe znači, da se nije sasvim spoznala potpuna iluzornost Kreacije. U tom spoznajnom stanju, Zrele Svesti predstavljaju, praktično poslednji bedem privida, da je Kreacija Stvarna. Kada čovek Zna Sebe kao Ono što On Jeste, Zna da, u Stvar(nost)i, nema nikakve Kreacije i da, u Stvar(nost)i, nema nikakve Zrele Svesti. “Komuniciranje" sa Zrelim Svestima, stimuliše individuaciju (sopstvene) Svesti.

 *********

Život je film i svako je režiser svog života.

Onaj ko pravi film u kojem se događa ono što je potrebno za njegovo Buđenje, taj je inteligentan.

**********

«Oni što nasleđuju od mrtvih i oni sami su mrtvi i nasleđuju ono što je mrtvo. Oni što nasleđuju od onoga ko je živ i sami su živi i naslednici su onoga što je živo i onoga što je mrtvo. Oni koji su mrtvi, ništa ne nasleđuju: kako bi mrtav mogao nešto da nasledi? Ako onaj ko je mrtav, nasledi ono što je živo, neće umreti; onaj ko je mrtav, živeće još duže.»

Jevanđelje po Filipu (10)

*********

Veoma je teško dobiti korisne odgovore ako se postavljaju beskorisna pitanja, odnosno štetna. Da bi

se imali prikladni odgovori, potrebno je postaviti prikladna pitanja, a ne pitanja koja su plod

opijenosti, kao što su: Šta ja radim na ovome svetu? Odakle dolazim, gde treba da idem? Koja je

svrha mog života? Pravo pitanje je: Šta rade svet, univerzum i Beskonačna Svest u Meni?

Ovo pitanje može dovesti do Spoznaje Sebe, dok ona pređašnja, uvećavaju neznanje o sebi i o Sebi.

*******

Kolektivno Buđenje učiniće da se prevaziđe privid zvani političari i politika.

Što se tiče takozvanog Kolektivnog Buđenja ili Planetarnog Buđenja, biće potrebno još mnogo prolaznog vremena, mnogo iluzornog vremena, da bi se Buđenje moglo smatrati kolektivnim. Samo onda, kada će većina ili barem veći deo čovečanstava, Raspoznavati Stvarnost od iluzije, moći će se govoriti o Kolektivnoj Javi. Danas se čovečanstvo nalazi u kamenom dobu duhovnog sazrevanja. Sazrevanje se može danas, nazvati kolektivnim, samo u smislu toga da je svaki korak, svakog čoveka ka Bogu, jedan korak čovečanstva ka Bogu. Stvar je u tome da, da bi se «Stiglo» do Boga, tj. do Sebe, treba prestati da se korača ka Bogu. Neophodno je Znati, da ideja da smo odvojeni od Boga, jeste jedan privid, koji je posledica neosvešćene individualnosti.

Svaki masovni fenomen je prepreka za individuaciju Svesti. Masa podrazumeva poistovećivanje, a poistovećivati se znači abortirati život kao instrument za samospoznaju.

Duhovni san, tj. san koji proizlazi iz bavljenja duhovnošću, je jedan od opasnijih snova koji mogu da se sanjaju, a možda i najopasniji. Ovaj san je toliko opasan, jer u odnosu na tzv. Svakidašnji život, nema parametara koji funkcionišu kao «budilnik». U snu zvanom svakidašnjica, ako se ne plati telefonski račun, isključuju telefon, ako se ne otplaćuju dugovi... U duhovnom snu, nema takvih konkretnih «budilnika», barem ne za čoveka neosvešćenog uma.

Retki su oni hrabri koji se upuštaju u traganje za Istinom, još ređi su oni neustrašivi, koji su spremni da Spoznaju Stvarnost i da tako rasprše san, da su stvarni kao ljudi i da su živi.

U kontekstu duhovnog sanjanja, SAN o Kolektivnom ili Planetarnom Buđenju je jedan od najopasnijih snova. Opasnost tog sna, u smislu da može da spreči Buđenje, proističe iz toga da takvo sanjanje izgleda vrlo dobroćudno i toliko je očaravajuće, da postaje vrlo omamljujuće I uspavljujuće. Baviti se Planetarnim Buđenjem, znači sanjati na vrlo fini način, sanjanje koje može da se pretvori u duhovnjačku ekskluzivnost, odnosno duhovnjački elitizam. Da bi se moglo nekog Probuditi, mora se i sam biti Budni. Budan čovek Budi čovečanstvo samim svojim postojanjem. Kada je čovek zaista Budan, jednostavno Postoji, Bivajući više nego Svestan da Jeste Ali pažnja, Biti Budan, znači

da se prestalo zavaravati sebe, da ima nekog ko spava, jer, u Stvar(nost)i, nema nikog i ničeg. Samo Stvarnost Jeste. Biti Budan, znači Znati da su čovek, čovečanstvo, svet, univerzum ali i Beskonačno Znanje, Beskonačna Ljubav i Beskonačna Moć.

Sveprisutna Božanska Ljubav, manifestuje se i kao poštovanje slobodnog izbora. Sveprožimajuće

«Božansko pravilo»: svakome daje onaj san koji želi, neprekidno nudi priliku za traćarenje slobodnog izbora u sanjanju sna, koji «udaljava» od Sebe ili pak, nudi priliku iskorišćavanja slobode izbora, ma koliko ona bila ograničena u početku Traganja, za sanjanje sna, koji vodi prevazilaženju istog tog sna i ka Spoznaji Sebe. Pojedinac je taj koji bira, koji će san da sanja, čovek je taj koji odlučuje, da li će zaista da sazreva i da li da Spozna Boga - Sebe ili ne.

Bog je savršeni i verni saveznik onoga ko čvrsto odluči da Spozna Sebe. Odlučiti čvrsto da se Spozna Sebe, znači započeti stvaranje uslova za postignuće takvog (ne)Rezultata. Svaka ljudska odluka, je «odluka» Boga u «ljudskom obliku». Kada čovek čvrsto i bez postavljanja ikakvih uslova, odluči da Spozna Sebe, Kreacija može samo potpuno da ga podrži u toj svojoj nameri.

«Cilj» života svakog ljudskog bića, jeste da «u potpunosti» Spozna Sebe, to jest da mu Svest Sazri. Čitav Univerzum je u funkciji individuacije Boga putem ljudske forme. Iskrena odluka da se Spozna Bog, je lozinka koja otvara sef Kreacije u kojem postoji sve ono što je neophodno za Sazrevanje svakog čoveka.

U snu zvanom Put ka Sebi, suštinski je važno biti duboko iskren u Nameri, važno je da Odluka bude nepokolebljiva i da se ne postavlja nikakav uslov za sazrevanje. Spoznaja Boga ne ostavlja prostora ni za beskrajno najmanji kompromis. Onaj Tragalac koji je iskren, odlučan i koji ne postavlja uslove, sigurno će Dostići do Cilja.

Onaj koji neodlučno i neiskreno traga, neće moći da stigne do Cilja, sve dok njegovo Traganje ne postane iskreno, odlučno i bezuslovno. Za iskrenog i odlučnog Tragaoca, prepreke na njegovom «putu», postaju prilike za sazrevanje, dok tragalac koji se koleba i koji postavlja uslove, sam sebi stvara prepreke, koje mu izgledaju nepremostive.

Odluka čoveka je suštinski bitna. Na osnovu onoga što je odlučio, ostvariće se onakva ili ovakva budućnost.

Važno je upitati se i odlučiti se: Želim li da se bavim duhovnošću i da budem duhovni turista ili hoću zaista da Sazrim?

Želim li da Spoznam Sebe ili želim samo da sanjam san duhovnog sadržaja?

Bog neprestano «vidi» i «čuje» sve i svaka čovekova odluka je za Boga svetinja.

Čovek može lagati sebe, ali ne može lagati Sebe-Boga.

Bilo koju stvar čovek odluči ili uradi, Bog će to «ispoštovati».

Bog ne kažnjava i ne sudi, uvek je čovek taj, koji sebe kažnjava i koji sebe sputava: nema veće kazne, koju uvek samo čovek sam sebi dodeljuje, od one da Ne Traži i da Ne Nađe Sebe.

**************